Кратак преглед историје Лаћарка
Село по имену Лаћарак, које су Турци приликом освајања Срема 1526. затекли овде, постојало је у средњем веку. Тачно време настанка, са данас расположивим подацима, немогуће је одредити, али корен речи у топониму села указује да је оно настало у времену постојања средњовековне Угарске краљевине, јер реч лак (Лаћарак је облик који је настао од Лак-јарак) на мађарком језику значи станиште, насеље, док је други део речи јарак пореклом из турског језика и значи канал, ров, шанац, што би у преводу значило утврђено насеље, насеље које је опасано каналом, каква су била сва насеља која су се налазила поред Цариградксог друма, главне саобраћајнице која је водила од Истока ка Западу. О етничком изгледу становништва у време његовог настанка тешко је говорити, али је он најкасније у XV веку био већински или чисто српско насеље. Миграције српског становништва из крајева јужно од Саве и Дунава услед турске опасности диктирале су етнички састав читавом Срему па и Лаћарку. Међутим, када је Срем постао простор турских пљачкашких упада, нарочито интензивних између 1521. и 1526. становништво је бежало из њега на север и у највећој мери се у њега више никада није вратило. Ово је био главни разлог зашто је смедеревски санџак-бег Мехмед Јахјапашић, коме је припадао и опустошени Срем, насељавао у њега српско становништво из унутрашњости Смедеревског санџака. Иста судбина расељавања и поновног насељавања задесила је и Лаћарак, те је приликом првог пописа Срема који је извршен између 1545. и 1548. забележено да у селу постоји 37. српских домаћинстава. Нове сеобе из унутрашњости некадашње српске државе довеле су до тога да је приликом другог пописа Срема (1566-1569) број домаћинстава у Лаћарку повећан на 45, односно приликом трећег (1578) на 47. После овога број домаћинстава почиње да се смањује и 1614. је износио 31, колико их је било и око 1624.
Разлоге повећања броја становника у другој половини XVI, односно његовог смањивања почетком XVII века, требало би тражити у његовом социјалном положају. Док су у почетку по турском освајању Срема Лаћарци имали повољан положај и плаћали порез филурију, који је био мањи од уобичајеног и док су имали своје кнезове (Павела Лукаца и Илију Павела, највероватније оца и сина) који су били носиоци извесне аутономије село је повећавало број домаћинстава. Како је овакав положај услед нових освајања и чињенице да је Срем остао далеко иза граничне линије, па тиме и мање атрактиван за давање неке аутономије његовом становништву, дошло је до њеног укидања чиме је становништво изгубило статус слободних сточара-филурџија, а постало земљорадничка раја, дужна да султану плаћа харач, а спахији ушур или десетину од свих пољопривредних производа и стоке коју гаји, те низа других мањих и већих пореза. За време турске владавине Лаћарци су купили земљу за градњу цркве шездесетих година XVI века, али је непознато да ли су је и где подигли. Ипак, у турским пописима помињу се особе уз чије име је додата реч поп, на основу чега је закључено да чак и ако у селу није било цркве, било је свештеника.
У време турске власти село се налазило северније у односно на данашњи Лаћарак, на простору потеса Брдо и Стари (Мали) Лаћарак, мада се пре може говорити о читавом низу засеока који су се налазили на широком подручју данашњег лаћарачког атара, од којих се један звао Лаћарак. Све ове засеоке, као и околна места задесила је иста судбина у време Великог бечког рата (1683-1699), који је по српски етнички простор имао најсудбоносније последице још од пада у турско ропство. Током овог хришћанских савезница, од којих је за Србе најзначајнија акција Хабзбуршке монархије и Млетачке републике против Османског царства, велике борбе су вођене и у Срему, који је готово у потпуности опустошен, нарочито у пределу западно од Митровице. Лаћарак, Мартинци и Кузмин изгубили су своје становништво и тек по потписивању мира 1699. у Сремским Карловцима почели су да се насељавају новим. У ово време Лаћарак је делом заузео свој данашњи положај, али је земуница било и на широком простору његовог потеса. Граница која је повучена 1699. остављала је предео источно од Митровице, укључујући и њу у турским рукама, док је предео западно од ње, почевши са Лаћарком припао Хабзбуршкој монархији.
Током XVIII века село је претрпело значајне промене које су у многоме диктирале његову каснију физиономију. Пре свега завршено је пресељавање становништва на подручје данашњег села које је ушорено са улицама под правим углом, а прво су формиране данашња Сремска и Школска са делом улице Први новембар који је ишао између њих, како је Лаћарак изгледао 1743. Пре тога дошло је до великих миграција из и у Лаћарак. Први попис породичних старешина из 1736/37. указује да се већина породица у наредним годинама раселила из села, а да су у њему остале само ретке породице овде досељене непосредно после Великог бечког рата. У време ушоравања села 1743. и наредних година улседило је досељавање новог становништва, плански и неплански, чиме се село вишеструко увећало и дошло до формирања данашњих улица: Фрушкогорске, Партизанске, Железничке и Ниске. После овога, иако је било досељавања оно је било мањег интензитета.
Од 1699. до 1745. Лаћарак је улазио у састав Одескалкијевог властелинства и то је период када је његово становништво трепело разне пореске притиске и било веома сиромашно, о чему постоји више података. Године 1745. село је са још неким местима изузето из овог властелинства и прикључено Војној грници и Петроварадинском пуку, чије је седиште било у Митровици, а у којем је Лаћарак са Мартинцима чинио једну компанију. Укључивањем у Војну границу из корена се мењао живот становништва које је као војска било дужно да брани границу или да ратује за интересе Монархије у којој је живело било где да је то потребно. Плата за ово била је земља коју су обрађивале породице и која им је омогућила економски напредак и могућност да шездесетих година XVIII века подигну нову лепу цркву на месту старије сазидане од трошног материјала и у то време мале да би примила све вернике. Тако се почело са градњом данашњег храма Аветих арханђела Гаврила и Михаила, завршеном 1766. Од те године уследило је украшавање богомоље, најпре израдом иконостасне преграде (1769) у мајсторској радионици Марка Гавриловића, затим њено осликавања које је поверено најближем сликару Григорију Давидовићу Опшићу, пореклом из Чалме. Овај аутор је каснијем периоду предузето осликавање олтарског простора и дела наоса, док је после подизања звоника (1799) урађено осликавање остатка наоса и припрате које је извео Кузман Коларић, и сам Лаћарац. Нови храм постао је средиште духовног живота граничара, који су сами финансирали његову изградњу и осликавање. Војнички позив становништва видљив је у темам које су сликане у храму међу којима су најчешћи прикази светих ратника и српских владара светитеља. У њему се налази и веома редак приказ Светог деспота Јована Бранковића, једног од симбола борбе против Турака и српског идентитета северно од Саве и Дунава. Повезаност са својим храмом Лаћарци су истицали честим ктиторством, било у виду поклона књига, мобилијара или плаћањем сликања појединих композиција на зидовима. Поред улоге у верском животу црква је имала значајну и у образовању сељана, јер су свешеници били и учитељи, а школа је у селу радила још из времена пре него што је укључено у састав Војне границе.
Као граничари Лаћарци су учествовали у ратовима које је Хабзбуршка монархија водила. Још пре 1745. као добровољци многи су отишли у рат са трупама потпуковника Вука Исаковића. Највише последица по ратнике из Лаћарка оставио је низ ратова које је Монархија водила против Османског царства (1788-1791), те револуционарне и наполеоновске Француске (1792-1815). Не постоје прецизни подаци о броју погинулих Лаћараца, али на основу паралела са околним насељима може се рећи да је готово половина мушког становништва погинула, била рањена или остала неспособна да се сама брине о себи. У ово време национални идентитет је све више јачао, нарачито у време Српске револуције (1804-1815), током које су и Лаћарци ступили у додир са својом браћом јужно од Саве, често их помажући кријумчарењем хране. У време слома Првог српског устанка и Лаћарак је примио део српских избеглица, претежно из северномачванских села.
Период прве половине XIX века био је време затворености породице, која је контролисана од стране војних власти, што је 1807. санкционисано законом. Још од раније забрањена је подела породичних задруга, у којима се све више повећавао број чланова. У њима је главну реч водио најстарији мушкарац, тзв. породични старешина, бринући о реду и миру у кући, обавезама према држави, кажњавању преступника из своје куће, итд. Његово морално владање је морало бити беспрекорно иначе би га војне власти смењивале са положаја. Земља није могла бити продавана јер је припадала формално цару, а породици граничара је давана само на уживање као замена за плату. Обрађивање њива је строго контролисано и њихова запуштеност је, такође, кажњавана. Мада се живот Лаћараца одвијао у строгим оквирима војничког закона, ово је довело до економске стабилности и поправило услове живота, што је за последицу имало мању смртност деце, која је на почетку XIX века била велика (више од половине рођене деце је умирало) да би крајем века била знатно смањена.
Време револуционарних гибања у Европи 1848/49. довело је до револуције и на простору Хабзбуршке монархије, односно у току ње до жестоког рата између Срба и Мађара. У њему су узели учешће и Лаћарци и то на најкрвавијим бачким ратиштима. Колера која се појавила током тих сукоба односила је све више живота нарочито у време када је Срем постао пун избеглица из Бачке услед мађарске офанзиве (1849). Протокол умрлих лаћарачке цркве из тог периода препун је података о смрти услед колере. Смиривање ратних дејстава омогућило је опоравак преживелог становништва, али и нове изазове. Национални полет у време Револуције 1848/49. ускоро је постао мета напада нараслог мађарског национализма против којег су се борили српски политичари, али који је све више односио победу над њима и омогућавао асимилацију Срба. У ово време то је било најлакше радити преко школе, а Лаћарци су управо тада подигли њену нову зграду и почели да за учитеље ангажују, супротно дотадашњој пракси, световњаке. Укидање Војне границе довело је до стављана ван снаге закона по којој је забрањена подела породичних задруга. С једне стране нагли природни прираштај, који је последица бољих услова живота, с друге стране подела великих задруга, довели су крајем XIX и почетком XX века до социјалних поремећаја, и формирања низа инокосних породица, са већим бројем деце, али лошег имовинског стања. Последице овога се нису одмах осетиле, него су постале уочљиве највише између Два светска рата.
Први светски рат (1914-1918) је био период у којем су Лаћарци показали да иако су поданици аустроугарског ћесара њихова браћа у Србији нису неко против кога би требало да ратју па су се многи саморањавали да избегну војну обавезу или у прелазили на страну војске Краљевине Србије. Слично су се понашали и на Источном фронту где су се радо предавали Русима и одмах пријављивали у добровољце. Чак и ако су били заробљени на Источном фронту најчешће су ступали на руску страну пријављујући се у добровољце. По избијању рата укинуто је дотадашње општинско заступништво у селу, а положај власти су добили Хрвати. После битке код Легета (септембар 1914) током које је код Лаћараца порасло национално одушевљење уследила је одмазда аустроугарских власти у виду разних реквизиција, које су прерасле у право отимање хране и стоке, а лаћарачки свештеник Милан пл. Младеновић је интерниран у логор где је провео рат.
По завршетку Првог светског рата Срем је прикључен новој јужнословенској држави на збору у Руми, одржаном 24. новембра 1918. Једно од важних питања које је морало бити решено у новој држави била је аграрна реформа, која се споро одвијала и није довела до жељених резултата јер су многе породице остале са малим или никаквим земљишним поседом, при чему је миграција из западних пасивнијих крајева ову ситуацију само отежала. Све је ово омогућило да у Лаћарку Комунитичка партија има све више присталица, чак толико да је село председник владе и министар спољних послова Милан Стојадиновић назвао 1935. мала Москва. Период између два светска рата није познат само по политичкој активности Комунистичке партије већ и по јачању пилане Варда, у којој су радили многи Лаћарци беземљаши, затим, бушењу првог артерског бунара ради снабдевања села здрвом пијаћом водом. У ово време радила је Радничка читаоница и формиран је Лаћарачки спортски клуб (ЛСК-1928). Међутим, период од 1933. обележило је и јачање фашистичких тенденција међу већином лаћарачких Немаца досељених овде у другој половини XIX века.
Други светски рат оставио је тешке последие по становништво села. Срем се нашао у саставу НДХ и током рата се није знало да ли су у њему били гори домаћи Немци-фолксдојчери или усташе. Још у време Априлског рата део војника из Лаћарка заробљен је и одведен у логоре у Немачкој. Од уласка немачке војске у село 11. априла 1941. власт је у њему преузео Штефан Милер, који је уз фолксдојчере и усташе (који су у Лаћарку имали свој табор) спроводио страховалду и бројна злодела. Одмах су почели са хапшењима Лаћараца Срба, а прво масовно је било на православни Ускрс. Батињање и мучење ухапшених је већ тада постала немачко-усташка пракса која се за многе Лаћарце током рата завршила трагично. Отежавајућа околност је била та што је пре рата у селу живело доста фолксдојчера и каснијих усташа који су добро познавали прилике у селу и политичке ставове појединаца, те су лакше организовали и спроводили у дело своје злочиначке намере. Нарочито је крвава била 1942. година у којој се по трагичнном епилогу издваја стрељане Сремовчана, односно становника Сремске улице у августу и септембру. На ово су Лаћарци одговорили придруживањем партизанском покрету у коме су видели једини спас, а поред масовнијег прикључивања партизанским одредима, активност је проширена и на село, где су покушавали да на сваки начин нанесу штету окупатору. Уследило је омладинско паљење жита и упади партизана у село ради убиства најокорелијих злочинаца. Село је ослобођено после жестоих сукоба 1. новембра 1944, али су борбе у његовој близини и даље настављене, а он је постао база за многе операције у позадини Сремског фронта, нарочито када је на изласку из њега направљен привремени аеродром. Током рата у партизанима се борило око 1000 Лаћараца, од чега је 186. погинуло, док је њих 106. пало као жртва фашистичког терора.
После Другог светског рата уследио је опоравак села, али и нове миграције у његовом правцу, које су довеле до знатног повећања броја становника. Талас присилно расељеног српског становништва у ратовима на простору бивше Југославије 1991-1995. није мимоишао ни Лаћарак. Према попису становништва његов број је у селу растао на следећи начин: 1948-4.356, 1953-4.455, 1961-5.902, 1971-8.121, 1981-9.718, 1991-9.915, 2002-10.993, 2011-10.991. Тако је Лаћарак данас једно од најмногољуднијих села у Србији.
Ненад Нинковић Ма.